Podrška osamostaljivanju pri kretanju mladih sa invaliditetom kroz usmeravanje i mapiranje pristupačnih lokacija

Svrha i principi Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom

Svrha ove konvencije je da promoviše, zaštiti i obezbedi puno i ravnopravno uživanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda od strane svih osoba sa invaliditetom i da promoviše poštovanje njihovog urođenog dostojanstva.

Među osobama sa invaliditetom spadaju osobe koje imaju dugotrajna fizička, mentalna, intelektualna ili senzorna oštećenja koja u interakciji sa različitim preprekama mogu ometati njihovo puno i efikasno učešće u društvu na ravnopravnoj osnovi sa drugima.

Dizajn za sve je „dizajn proizvoda i okruženja kako bi ga svi ljudi mogli koristiti u najvećoj mogućoj meri, bez potrebe za prilagođavanjem ili specijalizovanim dizajnom“.

Njegovi principi su:

Pristup Evropske unije invalidnosti zahteva uklanjanje diskriminacije i odlučnost da osobe sa invaliditetom treba da imaju ista prava kao i osobe bez invaliditeta, ne samo u teoriji već i u praksi. Standardi su dokumentovani dobrovoljni ugovori koji uspostavljaju važne kriterijume za proizvode, usluge i procese. Stoga standardi pomažu da se osigura da proizvodi i usluge odgovaraju svojoj svrsi i da su uporedivi i kompatibilni.

Standardi koji uzimaju u obzir različitost potreba stanovništva i njihovu funkcionalnu raznolikost prateći pristup „Dizajn za sve“ favorizovaće razvoj proizvoda i usluga koji su dostupni svima, uključujući osobe sa invaliditetom i starije osobe.

Mandat za standardizaciju 473 koji uključuje „Dizajn za sve“ u relevantne inicijative za standardizaciju koje je Evropska komisija izdala 2010. godine ima za cilj da se pozabavi uključivanjem pristupačnosti u proizvodni proces proizvedene robe i odredbama usluga prateći dizajn za sve pristupe.

Prelazi i prelazak puta su teme o kojima se najviše diskutuje. Na primer, odsustvo spuštenih ivičnjaka sa druge strane puta predstavljalo je poseban problem ljudima u invalidskim kolicima. Automobil parkiran ispred ivičnjaka mogao bi jednako lako da spreči pristup. Ograničeno vreme dostupno za prelazak na kontrolisanim prelazima stvorilo je anksioznost kod osoba sa slabijom pokretljivošću i oštećenjima vida. Za pešake sa oštećenim vidom zastrašujući su i zvuci koje stvara velika gužva saobraćaja.

Ponašanje vozača u kombinaciji sa odsustvom sigurnih mesta za prelazak na prometnim putevima velika je briga za osobe sa ograničenom pokretljivošću. Čak i sa dizajnerskim karakteristikama, kao što su građevine koje sužavaju kolovoz i smanjuju put koji treba da pređu pešaci, nemoguće je učestvovati u redovnom saobraćaju. Pešaci sa invaliditetom ostaju da čekaju da ih vozač primeti, uspori i zaustavi svoje vozilo kako bi im omogućio da pređu put. Održavanje kontrolisanih prelaza je odgovornost odeljenja za autoputeve lokalnih vlasti. Na primer, novi puffin prelazi mogu da otkriju pešake i da omoguće više vremena za prelazak. Međutim, njihov dizajn takođe postavlja crveno-zelene figure ljudi na niži nivo – van vidokruga ljudi u invalidskim kolicima kada su u blizini drugi pešaci.

U područjima sa velikim podnožjem i stambenim lokacijama osobe sa invaliditetom obično prijavljuju neravne površine. Strah od spoticanja (npr. preko podignutih kamenih ploča) mogao bi obeshrabriti ljude da ne izlaze iz autobusa i ne pešače. Za one koji su ionako odabrali da šetaju zbog potrebe, potrebno je stalno gledati dole i proveravati svoje podnožje – smanjujući zadovoljstvo u šetnji. Postoje poteškoće izazvane privremenim preprekama, kao što su kante za smeće, reklamne table (A-panoi) i automobili parkirani na pločniku.

Vožnja biciklom po trotoarima i skuterima osobe sa invaliditetom vide kao pretnju. Razmišljanja o dizajnu namenjena pomaganju ljudima sa jednom vrstom senzornog oštećenja mogu biti u sukobu sa potrebama ljudi sa drugim vrstama oštećenja. Podignuti plikovi na stepenicama i na prelazima takođe mogu izazvati izlete i padove, ali njihova potreba je prihvaćena. Ljudima sa oštećenjima vida nedostatak kontrasta boja može otežati otkrivanje neravnih površina. Dobro dizajnirano pešačko okruženje podržava funkcionalnu pokretljivost i podstiče psihološki oporavak od ograničavajućih uslova.

B. Horne (2016) deli facilitatore i barijere u tri glavne kategorije:

Mnogo je prepreka, kako unutrašnjih tako i ekoloških, sa kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom kada učestvuju u fizičkoj aktivnosti.

Intrinzične barijere uključuju neznanje o prednostima fizičke aktivnosti. Ljudima sa invaliditetom dostupno je vrlo malo informacija o prednostima aktivnosti za njihovo glavno stanje ili njihovom potencijalu u sprečavanju pojave sekundarnih komplikacija. Ovaj nedostatak znanja može dovesti do nesigurnosti kod osoba sa invaliditetom da li je fizička aktivnost korisna ili štetna za stanje osobe.

Nepristupačnost objekata je prepreka koja ometa učešće ljudi sa fizičkim ili senzornim invaliditetom, jer često zgrade nisu dizajnirane da prime ljude sa fizičkim i senzornim invaliditetom, tj. rampe, vrata, menjanje objekata itd.

Uprkos napretku u uklanjanju barijera i napretku u univerzalnim praksama zasnovanim na dizajnu, i dalje postoje značajne ekološke barijere, ponekad na mestima gde ih čovek ne bi očekivao, na primer u bolnicama i lekarskim ordinacijama kojima nedostaju zgrade, oprema i usluge pogodne za osobe sa fizičkim poremećajima pokretljivosti, sa senzornim i drugim oštećenjima. Postojanost takvih ekoloških barijera postaće ozbiljnija kako će broj ljudi sa najvećim rizikom od invalidnosti znatno rasti u narednim decenijama. Ipak, sve veći broj treba da znači veće tržište za pristupačne proizvode i sve veću potražnju za pristupačnim okruženjima.

Prevoz je još jedna glavna prepreka jer mnogi ljudi sa invaliditetom nemaju sopstveni prevoz i kao rezultat toga moraju se osloniti na javni prevoz ili nekoga drugog da ih dovede do odrežđenog objekta. To može biti neprijatnost i za osobu sa invaliditetom i za one koji pružaju prevoz.

Porodice takođe mogu delovati kao prepreka za učešće, jer možda ne razumeju koristi koje fizička aktivnost može doneti osobama sa invaliditetom, a istovremeno se plaše da se tokom bavljenja sportom mogu dogoditi povrede ili nezgode.

Zamoliti osobe sa invaliditetom da pomognu u proceni pristupačnosti zgrada činilo bi se logičnim načinom osiguranja da su merenja značajna i da mernim instrumentima upravljaju oni kojima su najrelevantnija.